Ovog puta  naš mini projekat za rubriku intro-people uradili smo sa sjajnom Angelinom Atlagić, svetski poznatom kostimografkinjom. 

Angelina je svoju karijeru gradila radom u najvećim svetskim pozorištima, od Srbije, preko Slovenije, Grčke, Španije,Rusije… do Japana i Amerike.

Predstavljamo Vam Angelinu u jednom potpuno ličnom izdanju, kroz predivne fotografije u kojima izražava svoj lični stil, i sa još boljim intervjuom u kojem govori o svojim stavovima

koji se odnose na njen stil odevanja i kako je godinama gradila svoj lični modni pečat.

-Čini mi se da sam bila svesna odeće od najranijeg detinstva, ali je problem bio u tome što je moja majka odlučivala o tome šta ćemo obući moja sestra i ja. Još veći problem je bio što smo bile obučene identično, kao bliznakinje! Za nekoga kome se uloga deteta uopšte nije dopadala i ko je jedva čekao da odraste da bi sam donosio odluke, ne samo o oblačenju već i o drugim životnim pitanjima, bio je to dug i težak period.

Tek oko dvanaeste godine sam se izborila da sama odlučujem sta ću obući i moj prvi izbor su bile farmerke i crna rolka. Rano sam naučila da šijem, prvo lutkama a zatim i sebi, tako da sam mogla sama da kreiram svoju odeću. Moj stil je i tada bio mimimalistički. Za malu maturu sam imala crne pantalone i belu široku košulju koju sam sama sašila. Bilo je to polovinom sedamdestih, kada je u modi bilo šarenilo, duge suknje sa cvetnim dezenom, cipele sa visokim potplatama… tako da sam se veoma razlikovala od svojih školskih drugarica. Nastavnica fizičkog, vrlo elegantna dama mi je komplimentirala i to mi je bila velika podrška da nastavim da kreiram svoj sopstveni stil koji se razlikuje od trenutno opšteprihvaćene mode.

-Svoj stil sam kreirala sama, kombinujući stvari pozajmljene iz bakinog i maminog ormana. Nosila sam bakine bele vezene podsuknje, maminu haljinu iz pedesetih, bisere, cveće od organdina, mrežaste čarape i starke. Bilo je to vreme kada kod nas u prodavnicama nije mogla da se kupi zanimljiva garderoba pa smo svi bili vrlo originalni u osmišljavanju sopstvenog imidža.

Sećam se da sam uvek nekoliko sati pred premijeru u pozorištu počinjala da kreiram svoju odeću za to veče, modeli su morali da budu jednostavni da bih uspela da stignem do osam na predstavu.

Tih osamdesetih godina pravili smo sve sami od obuće, tašni, odeće, čak smo i materijale sami islikavali. Povremeni odlasci u Pariz na studentske ekskurzije bili su prilika da osim muzeja obidjemo i čuvenu robnu kucu Lafajet i kupimo detalje koje nismo mogli sami da napravimo.

– Kada pogledam svoje stare fotografije, vidim da se moj stil menjao sa promenama u modi ali je uvek postojala neka konstanta, nešto što je bilo samo moje. Oduvek sam volela crno bele kombinacije, bisere, klasičnu mušku obuću i odela. Nikada nisam slepo pratila modu, pozajmljivala sam ono što mi se dopada, prilagodjavala sebi, svojoj figuri i stilu. Početkom osamdesetih sve je bilo u duhu novog talasa i novog romantizma, nosila sam višeslojne haljine, čipku… Uz pomoć pozorišnih majstora kreirala sam prave male kolekcije za svaku sezonu.

– Na početku mog rada u pozorištu i moja odeća je bila nekako teatralna, često ne baš praktična za nošenje da bi vremenom sve više svoje ideje koristila na sceni a moj stil je postajao sve svedeniji, udobniji, praktičniji i prilagodjen čestim putovanjima. Devedesetih sam nosila odeću iz pozorišnog fundusa, gerok i prsluk sa belom frak košuljom sa visokom krutom kragnom, džepni sat, crne cipele na šnir sa stilskom potpeticom, tako da je delovalo kao da sam izašla iz neke predstave.

-Uvek kreiram tako da bih i sama poželala da ponesem neki od svojih kostima. Vrlo često ih oblačim na probama da bih procenila udobnost, težinu ali i osećanje koje imamo kada preko odeće uđemo u neki lik.

Veoma mi je bitno da se glumci ili igrači dobro osećaju u mojim kostimima. Najveći kompliment mi je kada glumac na probi kaže da se na prvi pogled zaljubio u kostim koji nosi. To je upravo ono čemu težim, da odećom izazivam osećanja kod glumaca i publike. Iako je moj posao takav da ne treba da bude u prvom planu, ja znam da je neverbalni govor odeće brži od reči i da će publika i pre nego što glumac progovori, nesvesno primiti informaciju, emociju. Zato obraćam pažnju na svaki detalj i svaki kostim.

 –Moj orman je podeljen na dva dela, crni i beli. Trenutno više volim belo, ali crne stvari čekaju svojih pet minuta. Najviše imam belih košulja, tunika, pantalona, toga nikada dovoljno. Volim lepe mantile, kapute, ešarpe… Moja odeća je prilagodjena putovanjima, treba poneti minimalnu količinu garderobe ali da se sve uklapa. Zato sve imam u istom tonu, ako je bež, onda su i obuća i tašna u istoj boji kao i garderoba. To uvek deluje elegantno a za veče dovoljno je obući svilenu košulju sa volanima i dodati bisernu ogrlicu.

-Nemam omiljenog kreatora ili brend. Kupujem šta mi se dopada. Spremajući se za ovo snimanje shvatila sam da imam najvise Ralf Loren-ovih komada, verovatno zato sto je u pitanju elegantno sportski stil. Za veče volim Armani sakoe i pantalone, pored savršenog kroja i materijala svidja mi se što model nije u prvom planu vec ličnost koja ga nosi.