Razgovarali smo sa Tijanom, restauratorom nameštaja, o jednoj veoma bitnoj temi: Kome je zapravo namenjen njen komadni nameštaj ? Kako kombinuje inspiraciju i slobodu pri izradi svakog sledećeg komada nameštaja? …. Vrlo zanimljiva tema i prekreativan sagovornik. Umetnica i profesionalac u svom poslu, Tijana Živanović.

Kako izgleda udahnuti život starom i neupotrebljivom komadu nameštaja?

Postoje dva pogleda na ovo pitanje, jedan je tehničke, drugi emotivne prirode. Manje-više, tehnički deo
posla može da uradi svako ko je imalo vešt u rukama i poseduje neku viziju, ali mislim da je emocija, tj.
entuzijazam i zaljubljenost u ovaj posao ono što je me je vinulo u profesionalno bavljenje redizajnom
starih komada nameštaja. Ljudi tu energiju nepogrešivo osete… zahvaljujući svima onima koji kupuju od
mene, poveravaju mi svoje stare komade na preradu ili, samo, prate moj rad, danas sam upravo tu gde
sam. Savesno i odgovorno pristupam svom poslu, što je izrodilo veliki broj unikatnih radova koji stoje iza
mene. Fascinantan je osećaj biti svedok jedne transformacije, štaviše, direktno raditi na njoj. Iznad
svega, veliko mi je zadovoljstvo kada neki odbačen predmet iz podruma, star preko sto godina, zauzme
centralno mesto u stanu klijenta i postane omiljeni komad nameštaja.

 Kako prepoznaješ potencijal u određenom komadu na koji naiđeš? Šta je presudno da od njega
napraviš malo, unikatno remek-delo?

Kao istoričar umetnosti veoma volim antikvitete i smatram da postoje oni na kojima ne treba
intervenisati kao i oni na kojima je poželjno nešto promeniti kako bi bili aktuelni i uklopivi u današnje
enterijere. S obzirom da se ovim poslom bavim osam godina, odmah prepoznam da li je nešto za mene
ili ne; ako mogu u sekundi da zamislim kako će izgledati u finalnom obliku, odmah ga uzimam i ne mogu
da dočekam da ga završim.  Takvi komadi se često prodaju veoma brzo… uvek dođu do pravog kupca.
Kada radim za nekoga, po porudžbini, situacija je malo drugačija, mada i tada uzimam samo ono u čemu
vidim potencijal, bilo da je to duborez kojem će lepo stajati patina ili ormar koji ću oslikati ili sofa kojoj
treba neki nov, moderan mebl.

Prilikom određivanja stila, materijala i obrade samog komada, da li postoje neki trendovski pravci
kojih se pridržavas ili je sve stvar tvoje trenutne inspiracije?

Svako od nas ima neki svoj stil, a za moj kažu da je kitnjast, ženskast, jakih boja, prilično smeo i pun
neočekivanih momenata, što se odražava kroz boju drveta, vrstu ili dezen mebla. Osim takvog
nameštaja, mogu se pohvaliti i velikim brojem ”shabby chic” soba u pastelnim bojama i sa patinom, sa
oslikanim drvetom, romantičnim meblom… što klijenti uglavnom zovu ”dečjim”.  Takođe, postoji i
nekoliko tipova fotelja iz 60-ih godina prošlog veka koje volim da radim i kada je o njima reč najčešće se
opredelim za jake kombinacije boja drveta i materijala. Dakle, nisam neko ko je veran jednom stilu.
Primećujem da se pravac u kojem radim i sam menja vremenom pa mi se sada, na primer, dopada da na
foteljama ostavim drvo u izvornom stanju, kako god nesavršeno bilo, a sve drugo kompletno zamenim. U
danasnje vreme, kada je sve toliko dostupno, neiskreno bi bilo reći da se ne inspirišem Pinterestom ili
nečijim radom… Kažu da nas je toliko da ne postoji nešto što već neko nije smislio i uradio pre nas, samo
je pitanje kako mi koristimo ili kombinujemo elemente kojima smo inspirisani. Svakako da pratim da li su
aktuelne pruge, cvetovi ili geometrija, koje boje su preporučene za određenu sezonu, da li je to pliš ili
lan, ali i tu treba znati šta je primenjivo na kom tipu stolice, fotelje ili sofe. Kada je reč o inspiraciji, duboko sam uverena da je ona za amatere i da se njom služe kao izgovorom za nerad, jer kada se
profesionalno bavite kreativnim poslom, morate biti inspirisani non-stop…

Kome je namenjen tvoj nameštaj?

Onima koji vole i poštuju antikvitete ali ih vide u drugačijem svetlu. To su ljudi koji su spremni za nešto
drugačije, koji su hrabri da eksperimentišu, vole upadljive detalje koji privlače pažnju, šik i ”arty ” obradu.
I samo ime mog brenda – ”Imaginarium” – poziva sve one koji vole bajkovito, alhemijsko, nešto što može
da iznedri neočekivane oblike i kombinacije boja, tekstila i ostalih dekorativnih elemenata i da svaki
prostor oboji toplinom i specifičnom energijom.

Da li ti se dešava da nakon što restauriraš komad nameštaja, ne možeš da se odvojiš od njega, pa
odlučiš da ga zadrziš?

Da je tako, ni kuća od 800m2 mi ne bi bila dovoljna! Šalu na stranu, primetila sam da ono što se meni
jako dopadne, nekako, manje i nudim, manje promovišem i nemam ništa protiv da se zadrži što duže u
mom ateljeu kako bih ga gledala i uživala u njemu. To su mahom nekomercijalne stvari, dozirani kič, kao,
na primer, fotelja tapacirana prirodnim krznom, jarko ofarbane komode, prenapadno oslikani stočici, sve
ono što možemo svesti pod ”umetničke ludorije ”.

Šta je teže raditi, restauraciju po narudžbini ili kada imaš potpunu slobodu prilikom pretvaranja starog
komada nameštaja u nov?

Kada imam slobodnog vremena preuređujem stvari koje sama nabavim ili ih pravim od nule, prema
nekom svom viđenju. Pod tim mislim na fotelje, taburee, klupice koje najčešće imaju zanimljive i
drugačije nogice, oslikane raznim motivima. Sa druge strane, klijenti me zovu da redizajniram njihov
nameštaj i tom prilikom im pomažem u odabiru boja i dezena kako bi se to što radimo najbolje uklopilo
u enterijer ali i u budžet. Naravno da mi je bitno koje im boje prijaju, kakve teksture i motive vole, a
moje je da im sugerišem šta je u trendu, kako će disati u prostoru, šta je dobro sa čim uklopiti… Posao mi
je da pomirim ono što im se dopada sa “situacijom na terenu” i trendovima u enterijeru. Moji klijenti
znaju da se ne bavim restauracijom u klasičnom smislu te reči, da mi nije izazov da vraćam stvari u
prvobitno stanje već da menjam, da se igram, da fantaziram…oni koji to takođe vole, lako nađu put do
mene a ja se iskreno obradujem susretu sa svakim novim izazovom.