-Veoma rano sam otkrila da želim da se bavim modom, iako je ta želja bila poprilično ambivalentna, odnosno tada nisam znala šta to tačno znači i šta bih ja zapravo tu radila. Crtala sam do iznemoglosti, uglavnom nešto što je ličilo na kostime tada popularne serije Dinastija – čuvam te prve crteže arhivirane. Vremenom se moja dečja pasija modifikovala, isfiltrirala i mnogo kasnije evoluirala u profesiju.
-U periodu školovanja i malo kasnije, neprestano sam menjala stilove odevanja, boju i dužinu kose, što je negde i prirodno, to je proces traženja koji svako prođe. Ali naklonost ka crtanju i konstantni sudoku u glavi, kombinovanje tekstura i boja i materijala i formi generalno, sveprisutni su oduvek, otkako znam za sebe. Samo sam vremenom sa eksperimenata na sebi, prešla na eksperimente na drugima.
-Da je neko ili nešto konkretno uticalo na formiranje mog (modnog) stila – nije. On se sam i spontano formirao, a uticaji su se usputno smenjivali. Ranu mladost provela sam uniformisana u starke ili martinke i petstokec, kao i pola tadašnjeg Beograda, posle sam studirala u Americi gde su stilski nazori dosta drugačiji od ovdašnjih, s dvehiljaditima je došla neka nova, obojena energija, pa su usledila radna mesta gde je trebalo biti autoritet drugima, a onda to i svojom pojavom pokazati i tako…vremenom su se pojedine bazične stvari zadržale, a slojevi za pokazivanje su spali. Recimo da je jednostavnost u linijama i formama istrajala, a mnoge boje su nestale, kao i sklonost ka izborima brendiranog i ekstremnog. Izuzev crvenog karmina, ne volim ništa upadljivo na sebi – glomazan nakit, ultrakratke dužine, previsoke potpetice, jaku šminku, izražene printove, prenaglašene forme, natpise i potpise – što ne znači da pomenuto ne koristim u stajlinzima. Ali u mom ormaru – najmnogobrojniji komad je bela majica.
-Kupujem impulsivno i naučila sam da verujem svom instinktu, kako privatno, tako i profesionalno. Zbog prirode posla, krećem se po svim mogućim mestima za šoping i nemam omiljeni brend. Nekako mi je, baveći se ovim poslom, postalo isprazno pričati na tu temu, ovako intimno. Postoji mnogo toga čemu se privatno radujem, mimo mode, a s obzirom na to da mi se posao svodi na konstantno razmišljanje o garderobi.
-Neke dizajnere smatram neprolaznom inspiracijom i divim se njihovom umeću, iako njihovi modeli nisu nužno oni koje bih nosila. S nekima na domaćoj modnoj sceni gajim ličniji odnos, na primer s Ines Janković, s kojom sarađujem godinama, ili s Anom Kuzmančević, koja pravi sjajan nakit od zlata (koji nosim). Doduše, sebe svakako više ne stilizujem s predumišljajem. “Šta da obučem?” u bilo kojoj prilici traje maksimalno pet minuta, što je sušta suprotnost mom načinu rada. Tada najviše vremena posvećujem planiranju i pripremama do detalja, do te mere da mi sam dan snimanja deluje kao odmor nakon posla.
